Руски доброволци
Александр Александрович Кравченко
Руски доброволци су се борили за своjу браhу Србе у Отаuбинским ратовима српског народа (1991-1999). Книга о овоj славноj страници руско-српског братства.
Александр Кравченко
Руски доброволци
Пут у рат
У пролеhе 1992. вратио сам се из воjске. Тада сам имао 20 година, и у новинама сам прочитао оглас о оснивану Козачког друштва у мом граду Караганди. Одмах сам се учланио и после извесног времена ми jе наложено да се бавим комерциjалним стварима.
Одлазио сам у Санкт Петербург, тамо куповао робу, довозио jе у своj град и продавао. Читава комерциjална делатност Карагандинског козачког друштва заснивала се на везама са козацима Невске станице Санкт Петербурга, на чиjем челу jе тада био атаман Борис Алмазов. Дружеhи се са Петербуршким козацима, упознао сам се с онима коjи су ратовали у Приднестровлу. Било jе много доброволаца коjи су се вратили из Приднестровла, а потом из Абхазиjе, али наjближи су ми били двоjица – Валера Гаврилин и Андреj из Подмосковла.
У октобру сам опет био послом у Петербургу. У Невскоj станици се поjавио неки таjанствени господин. Био jе у црном мантилу и имао раскошне црне бркове. Валера се упустио у разговор са ним и неко време су разговарали удвоjе. После ниховог разговора Валера jе рекао да jе таj господин стигао из Југославиjе да врбуjе доброволце за рат.
Та новост ме jе запрепастила, пошто сам jош од 1991. године помно пратио новости из Југославиjе где се водио прави рат, и осеhао сам се врло нелагодно због тога што jе моjа земла заузимала антисрпски став. Валера jе рекао како jе спреман да оде у Југославиjу, и jа сам после краhег премишлана одлучио да поhем са ним. Ниjе ме нарочито занимала комерциjална делатност, а тако ме jе надахнивала могуhност да се наhем у рату, тим пре праведном, да помажем своjоj браhи по вери и крви.
Као козаку, било ми jе jако важно да неизоставно неко време ратуjем. Мислио сам да козак коjи ниjе ратовао уопште ниjе козак. Краjем 1980-их година, када сам био младиh, водио се рат у Авганистану и за мене су воjници-„Авганистанци“ били оличене одважности. Јако сам желео да доспем у Авганистан – у том смислу сам, наравно, био изузетак – истина, не тако редак. Наша воjска jе 1989. године напустила Авганистан и чинило се да jе то последни рат коjи jе доживео наш народ. Све у свету hе се променити наболе, напетост hе проhи, идеолошка неслагана остаhе у прошлости. Чинило се да долази време разумног односа према животу. Нажалост, то jе била наивна заблуда. Ускоро су ратови и сукоби заплуснули нашу землу, и ево у Југославиjи се веh води крвав рат. И jа као козак обавезно морам бити у том рату као доброволац. Тако су Руси увек поступали. Сада hе то ретко ко схватити, али jа сам био искрен у своjим мислима и тада а и сада.
Таjанствени господин са црним брковима почео jе да се стара о нама. Пре свега, почели су да нам ваде пасоше. Притом треба истаhи да jе све то било прилично сумниво по питану законитости. На пример, Валера Гаврилин ниjе имао личну карту, jа сам био жител Казахстана, а пасоше су нам вадили у Москви и то у Министарству иностраних послова, судеhи по томе што jе на пасошима коjе смо добили месец дана касниjе стаjао печат Министарства иностраних послова РСФСР. Изгледа да су нам пасоше вадили преко неке од туристичких фирми коjе су тада почеле да ничу као печурке после кише. Ја сам дао своjу личну карту, сликао се и почео да чекам.
Чекане се отегло, као што сам веh рекао, на нешто више од месец дана. У меhувремену сам се и вратио куhи, а родителима, наравно, нисам рекао куд се то спремам. Рекао сам да идем у Бугарску да нешто зарадим. Комерциjалне послове коjе сам водио предао сам своjим козацима у Караганди.
По повратку у Петербург ставио сам се на располагане лудима коjи су се бавили припремом и сланем доброволаца у Србиjу. У Петербургу jе о нама бринуо Јуриj Белаjев. Он jе тада био шеф обезбеhена прилично познате фирме „Рубикон“. Он jе средио да мене, Валеру и Андреjа сместе у jедан студентски дом Санкт Петербурга. Белаjев нам jе издавао нешто пара за исхрану. У граду смо проживели jош 2-3 неделе.
Све вр